Nađa Elena Komaneči je bila rumunska gimnastičarka, rođena 12. novembra 1961. godine. Odrastala je u srećnom i zdravom orkuženju. Majka ju je kao devojčicu upisala na gimnastiku. Do šeste godine je razvila veliku strast prema sportu. Već tada je znala šta će biti kad poraste. Njen talenat je primetio jedan od najboljih trenera gimnastike u Rumuniji, Bela Karolj i pitao je da trenira kod njega. Gimnastičarka i njeni roditelji su prihvatili njegov predlog. Trenirala je oko tri sata svakog dana i samo nekoliko meseci kasnije je učestvovala na prvom gimnastičkom takmičenju na kom se nije proslavila, ali je zbog toga počela da radi još više.
Rumunska vlada je tada čula za Nađu i ponudili su joj da trenira u državnoj gimnastičarskoj školi. Osim regularnih časova u školi, trenirala je osam sati svakoga dana u nedelji. Ušla je u ligu velikih. Već sa 13 godina je otputovala u Njujork, gde se takmičila na Američkom prvenstvu i tamo je upoznala američkog gimnastičara Barta Konera, koji je kasnije postao značajan muškarac u njenom životu.
Samo godinu dana kasnije, u svojoj 14. godini je na Olimpijskim igrama u Montrealu prva u istoriji gimnastike dobila najveću ocenu 10. Iz Montreala je otišla s tri zlatne medalje. Posle trijumfa se vratila u Rumuniju, verujući da će nastaviti običan i tih život s porodicom, ali svet je od nje napravio zvezdu. Svi svetski mediji su pisali o Nađi, a rumunska vlada je nju i njenu porodicu nagradila jednomesečnim odmorom i novim automobilom. No, sav taj luksuz nije dugo trajao. Roditelji su joj se razveli, što je nju jako potreslo, osećala se usamljeno i razočarano. Sve se više fokusirala na gimnastiku da bi skrenula misli. Na sve to, rumunska vlada je primorava da krene da radi sa novim trenerom, po njihovom izboru. Kako više nije mogla da trpi taj pritisak, popila je izbeljivač za veš i nadala se da će tako okončati muke. Srećom, pronašli su je na vreme i odveli u bolnicu gde se potpuno oporavila.
Godine 1980. se takmičila na Olimpijskim igrama u Moskvi. Posle svih problema nije bila u uobičajenoj formi. Osvojila je dva zlata i dva srebra, ali nije bila zadovoljna sobom. Kada je s timom otputovao u Ameriku, njen trener Bela je tražio azil za sebe i porodicu. Nađa je bila preneražena kada je shvatila da je omiljeni trener i najbolji prijatelj napustio i vratila se sama u Rumuniju. Nađa je vladi i dalje trebala kao figura za naslovne strane i nisu smeli da rizikuju da je izgube. Zato su joj zabranili da napušta zemlju, prisluškivali joj telefon, otvarali poštu i pratili je gde god je išla. Na jednom takmičenju je srela Konstantina Panaita, koji joj je rekao da je i sam prebegao iz Rumunije. Ponudio joj je pomoć u bekstvu. Iako ga nije poznavala, jedino što je želela bilo je da promeni život i pobegne iz zemlje. Zato je pristala.
Nekoliko nedelja kasnije je, prateći Panaitove instrukcije, preplivala Dunav i došla do mađarske granice. Pustili su je, znajući da je poznata gimnastičarka, a onda joj dozvolili da uđe u Austriju, gde se našla sa Panaitom. Zajedno su otišli u američku ambasadu gde joj je ponuđen politički azil i karta u jednom pravcu za Njujork. Ni tu se ne završava njeno mučenje. Panait ju je držao kao taoca i ljudi su počeli da pričaju da su njih dvoje u vezi. Iako oženjen, naredio joj je da na to uvek odgovara sa ” To je tajna “. To je još više probudilo sumnju u ljudima i Nađa je odlučila da stavi tačku na takav život. Odmah se bacila u akciju i za početak se poverila dobrom prijatelju, koji je pripretio Panaitu. On se uplašio da mu ne dođe policija na vrata i pobegao sa celom Nađinom ušteđevinom od 150.000 dolara. Uspela je nekako da stane na noge i polako se vrati normalnom životu. Udala se u Rumuniji 1996. godine za nekadašnjeg prijatelja Barta Konera, a prvo dete dobila sa 45 godina. Godine 2006. rodio se sin Dilan. Uprkos padovima i uspesima Nađa je uspela da zaradi bogatstvo. Njena imovina je procenjena na 10 miliona dolara. Danas ima 60 godina i živi punim plućima.
